KOMPAS ILI SAT
Iz knjige „Put uspeha“ Miloš Tanasković
Od kako je sveta i veka, vreme se meri
časovnikom!
Naučnici kažu da je vreme relativna kategorija, a biznismeni,
da je vreme novac.
A šta je sa Srbijom, šta je njoj potrebno, SAT ILI KOMPAS?
Sat ne – vreme
kao da je stalo!
Kompas da - jer
što pre treba uhvatiti pravac budućnosti,
za sebe, svoju porodicu, svoju kompaniju i svoju državu
Srbiju.
Dva moćna oružja srpske današnjice su upravo spomenuti sat i
kompas.
Sat predstavlja naše obaveze, sastanke, rasporede, ciljeve,
aktivnosti – šta mi radimo sa svojim vremenom i kako njime upravljamo?
Kompas predstavlja našu viziju, vrednosti, principe, misiju,
svest i smer – ono što mi smatramo značajnim i ono kako mi vodimo svoje živote.
Borba počinje onda kada osetimo jaz između sata i kompasa.
Kada ono što radimo ne doprinosi onome što je najznačajnije u našim
životima. Za nekoga od nas bol i patnja
zbog ovog jaza je intenzivna. Osećamo se kao da smo u zamci, kontrolisani od
strane drugih ljudi, grupa ili situacija. Sve češće se suočavamo sa krizama i
nikada ne uspevamo da stvorimo vreme, da učinimo nešto zašta znamo da će nas voditi
ka opštem dobru. Neki od nas se osećaju prazno, apatično, bespomoćno,
izgubljeno. Sreću definišemo samo u smislu profesionalnih ili finansijskih
dostignuća i često shvatamo da nam naš uspeh nije doneo zadovoljstvo koje smo
mislili da će nam doneti.
Bolno se penjemo lestvicom uspeha, u trci za diplomom,
radnim mestom, unapređenjem, pa potom u bici za porodicu, za život dostojan
življenja. Na tom putu često se pogubimo u željama, htenjima i mogućnostima
koje su uzrokovane generacijskim, finansijskim, informativnim i mnogim drugim
razlikama. Kada se popnemo na vrh tog našeg uspeha, shvatamo često da su
merdevine naslonjene na pogrešan zid. Udubljeni u uspinjanje ostavili smo trag
lične satisfakcije, koja u krajnjem ishodu ne znači ništa. U previše fokusiranom
naporu i brizi za diplomom, porodicom, radnim mestom, pa i državom, zaboravismo
na život. U svojoj trci, slozi ili neslozi, mi jednostavno nismo posvećivali
vreme onome što je za nas pojedinačno ili za Srbiju najvažnije.
Neki se danas osećaju dezorijentisano ili zbunjeno. Mi
nekako nemamo pravi osećaj šta je to što bi trebalo učiniti da bi naši životi
bili drugačiji. Automatski se krećemo od jedne do druge uslovljenosti ili
aktivnosti, iznuđeni mehaničkim potezima pokušavamo da odgovorimo na pitanje – Kuda ideš Srbijo, može li nam biti bolje?
Neki od nas znaju da smo izgubili ravnotežu, nemaju
poverenja u druge alternative, ćute i čekaju. Osećaju da je cena dosadašnjih
promena previsoka. Zato se sada plaše da pokušaju. Za mnoge je lakše živeti sa
tom neravnotežom, ali ne zaboravimo:
Život sa smislom i ciljem
je vredan življenja! Sve ostalo je zavaravanje.
Autor: Miloš Tanasković
Нема коментара:
Постави коментар